Inspirisana željom jedne mame da posto po to bebi probusi uši i o tome piše na fb grupi moram jednostavno napisati svoje mišljenje tj. komentar koji sam ostavila:

Imamo i dovoljno bola dok ih vodimo na vakcine, dok im rastu zubići i sl. I to boli. Ja ne znam da bih htjela prisilno izložiti dijete i bušenju ušiju pored svega ostalog. Toliko toga prolaze u prvim godinama dok se adaptiraju da je to stvarno suvišno. Šta ako beba pored toga bude alergična na metal i smeta joj a ne može to reci. Šta ako rukicom nenamjerno povuče naušnicu a sigurna sam da će to biti svakodnevna pojava i zaboli je. Šta da slučajno skine naušnicu i ne smijem ni pomisliti šta uradi sa njom. Njihove uši se razvijaju i kasnije ta rupica možda i ne bude na ispravnom mjestu… Dovoljno moramo pogadjati šta ih konstantno boli i zašto placu. Bebi samo mogu smetati naušnice dok je tako mala.

A kada bude 6-7-8 godina pa bude željela, to će biti poseban dan u njenom zivotu, neki rodjendan npr i nešto veliko sto će sama odlučiti i čega će se sjećati.

Ja sam bušila uši 4x od svoje 6te godine i to je bilo maltretiranje. Nije uspijevalo. Morala sam skidati naušnicu operacijom. Uspjelo je tek sa 30 godina. Alergična sam na metale… ono čega se sjećam kod prvog bušenja ušiju i vadjenja tih mendjusa ne bih pozeljela niti jednoj bebi na svijetu. A dan kada me dido odveo da busim uši sa 6 godina je nešto posebno sto ću pamtiti cijeli život. Razmislite malo prije nego za svoj gusht maloj bebi priuštite još jednu bol.❤️?

Znam da će se svaliti hiljadu komentara na ovo jer je to kod nas običaj da bez razmišljanja i promišljanja idemo probušiti uho bebici, ali sam morala napisati. Možda jednoj mami probudim savjest da to ne uradi, a i to je uspjeh.