Vrijeme je da Bosna i Hercegovina izvore konflikata pretvori u prednosti za brendiranje.
Ovo je rečeno danas u Banjoj Luci na predstavljanju strateške smjernice za brendiranje Bosne i Hercegovine koju je izradio tim na čelu s regionalnim stručnjakom za identitet i imidž država dr.sc. Božom Skokom, profesorom na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu te konzultantom agencije Millenium promocija.
Naime, Friedrich Ebert Stiftung još 2010. pokrenuo je niz istraživanja vezanih uz identitet i imidž Bosne i Hercegovine, kako bi se utvrdila međusobna percepcija Bošnjaka, Hrvata i Srba te njihov odnos prema sadašnjosti i budućnosti BiH, a potom istražio imidž naše države u susjedstvu.
– Na temelju tih saznanja provedena je rasprava s vodećim bosanskohercegovačkim ekspertima iz raznih oblasti, da bi se utvrdilo koji su to identitetski potencijali Bosne i Hercegovine, zahvaljujući kojima bi ova zemlja mogla postati poznatija u svijetu i započeti proces brendiranja – istakla je Tanja Topić, voditeljica ureda ove zaklade u Banjoj Luci.
Zahvaljujući takvom metodološkom pristupu postignuta je visoka razina suglasja, ne samo među pripadnicima različitih naroda u BiH već i među turističkim djelatnicima, privrednicima, diplomatima…
Stoga publikacija „Strateške smjernice za brendiranje BiH“ predstavlja ključni dokument u daljnjim aktivnostima vezanim uz upravljanje identitetom i imidžom BiH, naglašeno je na predstavljanju.
– Bosnu i Hercegovinu se u globalnoj javnosti još povezuje isključivo s ratom, posljedicama sukoba, problemima i nefunkcioniranjem države. Ukoliko BiH želi nesmetano napredovati prema članstvu u Europskoj uniji, privući turiste i investicije te osigurati tržište za svoje proizvode, mora promijeniti tu sliku, odnosno osvijestiti potencijale i prednosti i predstaviti ih svijetu. Jasno, to podrazumijeva promjenu ponašanja i komuniciranja, ali i konkretne projekte i akcije – naglasio je dr. Skoko.
Istraživanja su pokazala da građani BiH, podjednako u sva tri naroda, najvećim potencijalima u brendiranju Bosne i Hercegovine smatraju specifičan način života, povezan s gostoljubivošću, otvorenošću, humorom te kvalitetnom gastronomijom, potom prirodne ljepote, multikulturalnost, odnosno susretište različitih religija i kultura.
Stručnjaci koji su sudjelovali u istraživanjima smatraju da ne treba bježati ni od rata, jer se on ne može ignorirati, a može biti osnova za slanje poruka mira, suradnje i tolerancije u suvremenoj Europi.
Najveće prepreke su nefunkcioniranje države, nepostojanje konsenzusa o budućnosti BiH, ali i nekvalitetna podrška onima koji proizvode nove vrijednosti u gospodarstvu, turizmu i sl.
Bosna i Hercegovina je zemlja iznimnih prirodnih atrakcija, poput rijeka, jezera, planina, pa čak i jedne očuvane prašume. Premrežena je povijesnim lokacijama na kojima su očuvane stare utvrde – od antičkog naslijeđa i srednjeg vijeka te vremena odbrane od Turaka do islamske baštine.
Mnoge manifestacije se već nalaze na kulturnoj karti Europe, a simboli poput mostarskog Starog mosta, sarajevske Baščaršije, svetišta u Međugorju svjetski su poznati brendovi.
– Za ljude s Istoka ona je zanimljiva kao prva zemlja Zapada, onima sa Zapada privlačan je orijentalni štih. To je adut koji nema nijedna druga zemlja. U ovoj se državi kao nigdje u Europi susreću kršćanstvo i islam, odnosno pravoslavni istok i katolički zapad, srednja Europa, Balkan i Mediteran, što se odrazilo na kulturu, mentalitet i način života. Vrijeme je da tu različitost i raznolikost, koja je dugo bila izvor konflikta, BiH preokrene u svoju korist – ističe dr. Božo Skoko, ističući da će to biti dug proces jer će puno ovisiti o promjenama na terenu.
Predstavljena publikacija sadrži temeljit pregled ključnih teorija, strategija i taktika u brendiranju država, potom ključna razmišljanja građana Bosne i Hercegovine o sadašnjosti i budućnosti ove države, stajališta vodećih domaćih i regionalnih stručnjaka o mogućnostima, potencijalima i preprekama na putu eventualnog brendiranja BiH, kao i svojevrsni katalog identitetskih potencijala Bosne i Hercegovine i njezinih naroda.
Stoga predstavlja konkretne upute i alate za pristup brendiranju države.
Zato smo uvjereni, kažu organizatori, da će ovaj priručnik biti koristan alat svim dobronamjernim akterima prilikom promišljanja bolje budućnosti Bosne i Hercegovine i njezinih stanovnika te planiranju konkretnog procesa brendiranja, koji je pak neophodan želi li ova država zauzeti kvalitetnije mjesto na međunarodnoj političkoj i ekonomskoj pozornici.
Pretpostavljajuci da imam vremena, ljudi me cesto ovo pitaju… Tacno me uhvate u trenutku da nikako ne znam sta bih na to odgovorila. Mislim, da li to postoji vishe ikako, ta dosada? Ili mozda ima osoba kojima je uvijek dosadno, takav karakter…
Uglavnom, dobro bi mi dosla dosada da malo odmorim 🙂
‘Kažu svaki dan treba da pojedemo jednu jabuku, a i jednu bananu radi kalcijuma. Takođe i pomorandžu zbog vitamina C ! I obavezno popiti jednu šolju zelenog čaja ( bez šećera za prevenciju dijabetesa ) za smanjenje masnoće u krvi!
Svakog dana moramo popiti dve litre vode (i posle je ispišati, što udvostručuje vreme koje smo da sad provodili u WC-u );
Svakog dana treba uzeti barem jedan bioaktiv ili jedan jogurt da biste imali sve dobre bakterije, za koje niko ne zna šta su tačno, ali ako se ne opskrbiš sa barem milion tih bakterija, videćeš!
Svakog dana jedan aspirin, za prevenciju infarkta, i jedna čaša crnog vina, takođe protiv infarkta. I jednu čašu belog, za nervni sistem! I jednu čašu piva, ne mogu da se setim za šta! Ako ih popiješ odjednom, međutim, možeš dobiti moždani udar, ali ne sekiraj se, nećeš ni primetiti.
Svakog dana treba jesti zrnaste stvari. Mnogo, mnogo, gomilu zrnastih stvari. Potrebno je 4 do 6 dnevnih obroka, laganih, s tim da ne smeš zaboraviti žvakati svaki zalogaj najmanje 36 puta. Tako da ti samo za jelo treba 5 sati!
E da, iza svakog jela trebalo bi oprati zube, tako da zube treba oprati i posle jabuke, bioaktiva, banana, posle zrnastih stvari. I tako sve dok imaš zube u ustima, s tim da ne zaboraviš zubni konac, masažu desni i ispiranje vodicom za usta. Bilo bi dobro srediti kupatilo, možda staviti unutra DVD pleyer ili TV, jer s obzirom na vodu, zrnaste stvari i zube, provešćeš puno puno vremena unutra.
Treba spavati 8 i raditi preko 8 sati, plus 5 za jelo, to je 21. Ostaje ti 3 sata, ako nije gužva u saobraćaju. Prema statistikama, TV se gleda prosečno 3 sata dnevno. Sada to više ne možeš, jer svakog dana treba hodati najmanje pola sata ( savet: Nakon 15 min kreni nazad jel u protivnom pola sata postaje ceo sat. ) Treba negovati prijateljstva, jer su poput biljaka, treba ih održavati svakodnevno;
Između ostalog, moraš ostati informisan, i čitati barem dve dnevne novine i nekoliko nedeljnih, da bi imao kritički stav.
Seksati se treba svaki dan, ali bez upadanja u rutinu: treba biti inovativan, kreativan i iznova osvajati. Za sve ovo treba vremena. Da ne govorimo o tantričkom seksu.
Treba imati vremena i za dodir sa porodicom, pranje poda, suđa, veša, da ne govorimo o tome šta sve treba ako imaš decu ili kućnog ljubimca.
Računica kaže da je za sve to potrebno minimalno 29 sati. Jedina mogućnost koja se nameće je raditi nekoliko stvari istovremeno!
NPR: Tuširaj se hladnom vodom i drži usta otvorena, tako ćeš popiti dve litre vode. Dok izlaziš iz kupatila s četkicom za zube u ustima, istovremeno se seksaj s partnerom koji istovremeno gleda TV i čita novine dok ti pereš pod.
Ostala ti je jedna ruka slobodna. Nazovi prijatelja i rodbinu. Popij vino nakon razgovora ( trebaće ti );
Auuuuhhhhhhhh
No, ako ti je ostalo dva slobodna minuta, pošalji ovu poruku svojim prijateljima ( koje treba paziti kao biljke ) dok jedeš kašičicu meda, koja je vrlo korisna.
Sada te pozdravljam, jer između jabuke, jogurta, piva, prve litre vode i trećeg obroka s dnevnom dozom zrnastih stvari, ne znam šta više treba da uradim, ali moram hitno u WC.
Smisao može doći iz različitih izvora, ali ni jedan nije snažniji od ljubavi. Frankl piše da je u rovovima Aušvica doživeo istinu starog klišea da ‘sve što ti je potrebno je ljubav‘. Misli o voljenima, Frankl piše, pružaju čoveku osećaj blagostanja makar na trenutak, čak i kada mu ništa više nije ostalo.
“Po prvi put u životu sam osetio istinitost onoga što su toliki mislioci izrekli kao poslednju mudrost svog života i što su toliki pesnici opevali: da je ljubav poslednje i najviše do čega se ljudska egzistencija može vinuti.”
“Zoran Milivojević za BIZLife: U Srbiji se uspeh kažnjava
Psihoterapeut velikog iskustva, ugledni dijagnostičar i predavač na Univerzitetu Sigmund Frojd u Beču na jeziku ’da svako razume’ Zoran Milivojević objašnjava kako se ovde, u Srbiji, gleda na uspeh, kako se prihvataju uspešni i u čemu je ’prokletstvo’naroda koji ima samouverene i inovativne pojedince, koji su naučili da se snađu.
Da li bi se u Srbiji zbog komšijskog uspeha rodila ideja da se trkne po otrov za njegovu kravu ili bi se desila kupovina dva bika, da se bude bolji? Da na ulicama Srbije presretnete desetoro ljudi i pitate ’Da li biste voleli da budete predsednik vlade?’, šta bi vam rekli? Psihoterapeut Zoran Milivojević na to sve kaže:
„Mi smo društvo koje ne podržava uspeh. Zašto? Zato što se naši ljudi porede. Gledajući one koji su uspeli, prvo pomislimo ’Vidi kako je on uspeo!’, a onda se poredimo i sebe, naravno, doživljavamo kao neuspešne. To je problem. U primitivnim društvima poređenje sa uspešnim vodi ka ideji da ’komšiji crkne krava’, namesto da tuđ uspeh bude motiv da se stigne i prestigne. Namesto da se kupi krava ili dva bika, kupuje se otrov za komšijsku kravu kako bi obe strane bile jednake, siromašne“, kaže Milivojević i takvo društvo naziva ’spljoštenim’.
„Univerzalan problem u Srbiji je što smo mi, kako bih ja to rekao, ’spljošteno’ društvo. Nema vertikale. Pravi primer je, recimo, dvoje dece od kojih jedno dobije igračku, a drugo ne. Prvo će polomiti igračku drugog da bi se izjednačilo. Neće tražiti da i ono dobije svoju.
Ako na ulici sada pitate desetoro ljudi ’Da li biste voleli da budete predsednik vlade?’, mislim da bi njih sedmoro prihvatilo i odgovorilo:“Eto, konačno i vi da prepoznate pravu vrednost!“. Ovde se svi porede sa svakim, svako misli da je dovoljno dobar. To je samouverenost koja u uređenim društvima dovodi do uspeha. Zato su naši ljudi u inostranstvu uspešni, uvereni su da mogu, da su bolji od ostalih.“
Kukamo i kad nam ide
Interesantno je zapažanje psihoterapeut Milivojevića, za koje ne treba mnogo zahtevnih dokaza. Praksa je da Srbi kukaju…
„Pošto se ovde uspeh kažnjava i postoji zabrana da se bude uspešan i srećan, dešava se da oni kojima dobro ide glume da im ne ide, kukaju. Ili, ako se hvale, hvale se opet kukajući ’Jao, dobio sam neku stipendiju. Jao, baš sad ću morati u Ameriku na šest meseci. Pa, gde su me baš sad našli!’. Dao je informaciju da je uspeo, pohvalio se, ali se maksimalno potrudio da ogadi da ne bio kažnjen na neki način. Ali, to nije samo naš specijalitet. To je specijalitet neuređenih društava. U svakom narodu ima zavisti, ali recimo, Austrijanci će želeti ’da komšiji crkne krava’ samo ako je u pitanju nešto nelegalno, ako ’vlasnik krave’ ne plaća porez, ne poštuje pravila. Utakmica mora da bude fer i svi moraju da se pridržavaju tih pravila. Nema destrukcije, otimanja, diskvalifikacije već se ljudi veoma trude da prestignu. Zavist koriste u konstruktivnom smislu, tuđ uspeh kao podsticaj za napredak. I, tako iz generacije u generaciju“, iskustvo je Milivojevića.
’Nisam uspeo zato što živim u Srbiji?’
Na pitanje: ’Koliko Srbiju treba kriviti za neuspeh pojedinca?’, psihoterapeut Milivojević odgovara:
„Mnogi kažu ’Nisam uspeo u životu zato što živim u Srbiji!’. Ne slažem se, jer ko je uspešan, biće uspešan u različitim situacijama i kontekstima. Ako niste uspeli u Srbiji, verovatno nećete ni u Americi ili Nemačkoj. Tačno je da nam se u poslednjih 25 godina društvo raspalo, vednosti građanske klase su se izgubile jer su nas snašli i ratovi, i bomardovanje, i tranzicija, vrlo gusti događaji. Još uvek nam se svašta dešava i teško je ostati normalan, imati životne prioritete kakve imaju ljudi u uređenim društvima. Ipak, ako neko ima jasan cilj, ako je radio i razumeo situaciju, mogao je da uspe bez obzira gde je.
Ono što mislim da našim ljudima nedostaje su radne navike. Precenjujemo talenat i sposobnosti i mislimo da će nas sudbina, viša sila, šta god, gurnuti i smestiti tamo gde treba da budemo. Put, moć ili snagu za ostvarenje ciljeva ne tražimo u sebi, već izvan. I onda očekujemo (u sebi ima reč ’čekati’), dakle, čekamo i to se ne desi, neko drugi uspe i stvar se vrlo komplikuje.
Lenji smo i nemamo radne navike i to su nam najslabije tačke. ’Ja bih’ ili ’bilo bi lepo kada bi se desilo to i to’. mora da se zameni sa ’ja ću’.“
Srbi zaposleni ’preko’
„Jednom prilikom mi je jedan Austrijanac pričao da više ne zapošljava Srbe, već isključivo Slovence i Hrvate od naroda sa naših prostora. Pitam „Zašto?“. Kaže:“Srbin dođe, radi godinu i po, dve, gleda šta ja radim i treće godine on je meni konkurencija, sam vodi svoj biznis. Dok će Hrvat ili Slovenac ostati na poslu“. Držati se pravila je pitanje vaspitanja što mi nismo naučili. Naučili smo da se snađemo, da mislimo svojom glavom. To što je naša prednost kao pojedinca i to je naše prokletstvo kao zajednice. Takav pojedinac može odlično da’ pliva’ u uređenom društvu“, kaže psihoterapeut.
Kada se ipak držimo pravila, kako se osećamo kada imamo šefa i kakvi smo kao nadređeni?
„Držaćemo se pravila ako od toga ima dobiti ili ako znamo da ćemo biti kažnjeni. Ne volimo pravila, ali smo inovativni što znači da nema zajednice – petoro vrlo inteligentnih, recimo Srba, čine vrlo glupu grupu. Grupa morati imati red, sistem, usmerenost ka cilju, a ne pojedince koji se svađaju ko je pametniji, sposobniji, bolji. To moramo da popravimo jer se zbog toga gubimo. Nismo dovoljno inteligentna grupa, nismo organizovana zajednica u kojoj pojedinac shvata da mora da se podredi, da zajednica ima i horizontalan i vertikalan red, ’nadređene’ i ’podređene’. A mi mislimo da, ako se podredimo i ako imamo nadređenog, ponizili smo se, niža smo rasa. Ali, podrediti se (u sebi ima reč ’red’) to znači da postoji hijerarhija, da ljudi zauzimaju uloge što ne govori da je neko pametan, glup ili sposoban. Kod nas ćete često čuti izgovor za neposlušnost: ’Daj ti meni šefa koji je bolji od mene i ja ću da ga slušam!’. Funkcija šefa nije da bolje zna ili da bude pametniji, već da uređuje posao grupe. Zato ovde težimo da budemo nadređeni i tu poziciju čuvamo tako što oko sebe okupljamo lojalne ljude koji nas neće ’skinuti’. A lojalni su rođaci, kumovi, drugovi iz rodnog kraja. I, takva postavka stvari je prisutna u firmama, partijama, asocijacijama.“
Mnogo je ljudi iz Srbije otišlo u inostranstvo. Jedni su uspeli, drugi nisu , a neki su se vratili. Ko je kriv?
„Za povratak većine kriva je fantazija koju su imali da su fenomenalni, da će im se sva vrata otvoriti samo treba da se pojave tamo negde i da postoje. Ali, tamo negde mora da se radi, dokazuje, da se drži pravila. U kapitalizmu stvari funkcionišu tako da, ako sam ja vlasnik kapitala i ako ste vi izuzetni, ja ću vas moliti da dođete i radite za mene jer ćete vi zaraditi više para nego neko drugi. A, od tih para ja ću vas dobro platiti. Dobro vama, dobro meni. Tu nema poređenja ko je bolji. Ili, kako to lepo piše u nekim knjgama ’Ako sam ja najpametniji u svom timu, onda taj tim ne valja, u pogrešnom sam timu. Moji saradnici moraju da budu takvi da mogu da učim od svakoga zato što se to isplati’“ .
Slika iz detinjstva
„Moja predstava o uspehu kada sam bio dete bila je da radim ono što su mi roditelji zabranjivali – da gledam TV ceo dan, da jedem burek u krevetu i čitam stripoteku. Tako je moja fantazija bila povezana sa pasivnošću (gledam TV, ležim), da ne moram da se mučim u životu kad budem svoj čovek. A, onda mnogo godina kasnije, kada sam počeo da upoznajem uspešne i veoma bogate ljude, bio sam iznenađen time što oni ustaju rano – ustaju u šest, doručkuju, vežbaju, u osam su potpuno spremni. Mislio sam „Čoveče, imaš tolike milione, a moraš da ustaješ u šest. Jadan ti!“. I tako sam sretao jednu, drugu, četvrtu osobu i video da je to sistem. Shvatim da su to ljudi koji jedva čekaju da ustanu, koji se bude radosni kao malo dete. Uspešni imaju plan za svaki dan, sutra, prekosutra, dobro im ide, imaju dobru sliku o sebi, unapred se vesele tome što će biti. Uspešni su puni životne energije i ta energija je to što ih pokreće. To je bila moja intimna lekcija, jer sam shvatio da uspešni ne rade to što rade zato što moraju, već zato što žele. Na neki način se ponašaju kao vrhunski sportisti. Vode računa o svom telu, imaju svoj ritam koji im je ušao u krv i tako žive.“
Od samoubistva do sreće
„Uspeh je kad neko dođe do cilja. A, zašto se ’uspeh’ zove’ uspeh’? Zato što je nastao od glagola ’penjati’, ’uspeti se’, a to je naporno. Znači, ako neko želi uspeh, mora da uloži energiju, da savlada prepreke i zato nije lako uspeti. Cilj do kojeg se dolazi može definisati zajednica, porodica, narod i oni mogu smatrati da je neko uspeo. Ljudi gledaju nekoga i kažu ’taj je uspeo u životu’. Međutim, dešava se da taj neko, ko je po proceni zajednice uspešan, izvrši samoubistvo. A, onda je reakcija ljudi „Pa, kako?! Nije znao da ceni to što ima!“. Tako da postoji i lični uspeh koji se može nazvati i ’životno zadovoljstvo’. Jer, kad neko ostvari svoju želju, a ne maminu i tatinu, onda oseti zadovoljstvo. Kada neko ide kroz život i ostvaruje ciljeve koje postavlja sam sebi, oseća čak i sreću ako su mu ciljevi veoma važni.
Ljudi koji su uspešni na neki način zrače, jer su zadovoljni. Takve prijatne emocije imaju sposobnost da prošire perspektivu, vidimo i ono što ne bismo videli da smo neraspoloženi, vidimo ono što je lepo, korisno, plemenito što opet utiče da se osećamo još bolje za razliku od negativnih koje nas teraju da se fokusiramo i razmišljamo o problemu“, poučna je lekcija Milivojevića.
Kako do ciljeva?
„Očekivanje ili fantazije i ciljevi su različiti pojmovi. Recimo, devojčica koja ima fantaziju da bude glumica u Holivudu. Da bi to ostvarila, treba da napravi nekakvih, recimo, 25 koraka ili ostvari toliko podciljeva da bi došla do Holivuda. Moraju se postavljajti realni ciljevi. To znači pogledati sebe, svoje sposobnosti, put do cilja, koji se resursi mogu nabaviti. Ako opet ne znate kako, onda neka podcilj bude ’kako?’. Kada saznate kako, a nemate para, sledeći cilj je ’naći pare’. U mnogim knjigama o uspehu piše da se uspešni ne pitaju ’šta?’, nego ’kako?’. Oni znaju šta.“ “
Ako biste danas izašli na ulice Cazina ili bilo kojeg drugog bh. grada i napravili upitali građane – znaju li možda ko je Aida Hadžialić, jesu li čuli za ime Faris Biogradlić, je li im poznato ko je i čime se bavi prof. dr. Senka Dinarević – Mesihović, ko je Savo Džajić, vjerovatno bi vas pitali je li u pitanju skrivena kamera. No, upitate li građane znaju li ko je Senada Nurkić Maca, stidljivo će vam potvrditi da su upućeni u lik i djelo rečene.
Piše: Faruk Ajdinović
Posjećujući ovaj, ali i druge portale u potrebi da se informišem o dešavanjima u zemlji i šire, bio sam izložen neselektivnoj paljbi vijestima o nekakvoj Senadi Nurkić koja se, bez neke naročite potrebe, a valjda iz nasušne potrebe da bilo kome bude zanimljiva, sakrila iza inteligentnog pseudonima „Maca“. Iznerviran, ali i znatiželjan, ne bi mi teško, da zarovim u bespuća interneta i saznam ko li je, što li je ta, da prostiš Maca, kad se doživljaji njenih silikona poturaju kao životno važna informacija. U najkraćem, osoba koja se odaziva na Maca je degenerativan izdanak zaglupljene omladine koja se, za potrebe dnevne razbibrige dokonih ljigavaca, skida po Facebooku, jede bananu, prepričava šta je radila, s kim je bila, koga voli, a ko je prostituka. U najkraćem, Senada Nurkić radi sve ono što zanima funkcionalno zaglupljenu bh. javnost, polupismenu omladinu, zakržljale pervertite na koje, sudeći prema broju „fanova“ i „pratioca“ pomenuta, otpada značajan broj bh. pretraživača Googlea. Senada Nurkić Maca i propaliteti poput nisu ništa drugo do lakmus papir društva u kojem živimo, društva koje više mari za stražnjicu neke, da budem pristojan, starlete, nego za ljude koji doprinose ovoj zemlji i narodu u njoj.
A ko su ovi ?!
No, da prikratim neizvjesnost i otkrijem ko su ljudi s početka teksta. Aida Hadžialić je jedno od najperspektivnijih imena švedske politike. Kažu, buduća premijerka Vlade Švedske. Aida je Bosanka, izbjegla u ratu, a svojim trudom i radom dospjela na sami vrh. Faris Biogradlić je dio tima mladih Sarajlija koji su dobili svjetsko priznanje iz oblasti 3d printanja, tehnologije koja će u budućnosti spašavati živote. Živote, pak, već sad spašava tim prof. dr. Senke Dinarević – Mesihović sa Klinike za hematoonkologiju UKC Sarajevo, koji je po prvi put obavio revolucionarnu operaciju autotransplantacije matičnih ćelija djeteta i spasio jedno dijete od sigurne i bolne smrti. Savo Džajić je, pak, jedan obični Trebinjac koji svake godine od skromne penzije uspije skupiti sto maraka i dati ih kao prilog za održavanje jedine trebinjske džamije. Čini to, kako kaže, „jer to rade normalne komšije“. Niko od njih, kao ni stotine drugih ljekara, studenata, inovatora, naučnika, sportista i umjetnika nije na ovom, ali ni na jednom drugom portalu dobio više od kurtoaznog teksta, sa zanemarivim brojem posjeta i lajkova. No, video u kojem Maca jede bananu srušio je rekorde posjećenosti, iako Maca tim činom nije ni spasila život, ni promovisala svoju zemlju, ni vratila nadu u suživot u njoj.
Tabloidizacija praktičnog uma
Svaka roba ima svog kupca. Da nema, vrlo brzo bi je povukli s tržišta. Upravo zato su vijesti o Maci koja jede bananu, nekakvoj Mimi koja misli da se Orao na ekavici kaže Oro, i ostalog polusvijeta sa društvenog taloga, toliko popularne. Ti članci omogućavaju prosječnom korisniku interneta u BiH da se šokira, da se sablazni, da pljune i da misli kako je puno, puno bolji od onog što je na njemu. Ti i takvi članci, međutim, upravo zbog potrebe ljudi da ih vide, da im se smiju, da licemjerno, tobože prestravljeno pitaju: „Ima li ova majku i oca kod kuće ?“, dok joj lupaju još jedan lajk, preplavljuju javnost. Tek negdje duboko ispod njih, tamo gdje taj isti prosječan stanvonik BiH ne zalazi, negdje na samom dnu naslovnica stoje priče o ljudima koji su postigli čuda, koji su svojim znanjem, a ne jedući bananu, postali najbolji u onom što rade. Upravo kad saberete rigidni primitivizam i najgori ološ koji se javno prostituira za vaš lajk, oduzmete bilo kakav stid, sram i ljudsku vrijednost dobijete nešto što se zove Macina teorema.
U BiH je mnogo ljudi naslo izlaz u uzgoju malina i sve vise ljudi se okrece ka tome da obezbijedi egzistenciju. Nekim cudom sami su uspjeli mnogo. Sreca pa imamo prirodne uslove da nam uspijevaju maline, dok ih naprednije zemlje masovno uvoze. Proizvodnja se povecava, sto je najbitnije.
Sada planiram kritikovati…tako da ne citate dalje ako mislite da vam ne treba jos jedna kritika na ljude na odgovornim pozicijama u BiH.
Jucer sam usla u market COOP u Svedskoj i hodajuci izmedju polica cujem dvoje Svedjana kako spominju Bosnu i zainteresuje me sta pricaju. Nimalo ugodno nije bilo vidjeti kako gospodja prebire razlicita pakovanja malina po zamrzivacu i doslovno ih baca iz ruku kada procita da su porijeklom iz BiH, te diskutuje sa svojim suprugom kako su sve maline iz Bosne i kako nema drugih, te zatvara frizider i nezadovoljna ode dalje.
Ne znam sta mi je bilo teze, sto se proizvod iz BiH ne smatra ravnim proizvodima iz drugih zemalja, sto je gospodja sa takvim gadjenjem bacala proizvod iz BiH, sto znam koliko je Mehridzana svog truda dala da te iste maline uzgoji u BiH, kao i Izeta i jos mnogo vrijednih zena i ljudi, sto znam kakvi su kriteriji za izvoz, da se krvi napijes dok bude sve ‘pod konac’ da zadovolji evropsko trziste, sto nam je priroda jos uvijek nezagadjena i te maline su sigurno kvalitetnije od holandskih, belgijskih, itd… Doslo mi je da objasnim gospodji sve sto mi je proslo kroz glavu, ali vidjevsi njen stav, znala sam da je bolje da sutim…
Idem kuci i razmisljam jesam li trebala nesto reci… Onda mi pade na pamet Hrvatska – koje je u Svedskoj prilicno promovisana i vrijedi za lijepu destinaciju…i svi znaju za ljepotu hrvatskih gradova, prirodu, more, Zagreb… Cak u metrou ponekad mozete naci reklamu za Hrvatsku, a da ne govorim o ponudama turistickih agencija…
Odem na stranicu ambasade BiH u Svedskoj i tamo vidim – poplave, racun za humanitarnu pomoc, sjecanje na Srebrenicu, novi cjenovnik konzularnih usluga… Znaju se smjestiti u centru Stokholma, gdje Bog zna kolika je kirija, a promocija drzave – nula!!! Takva priroda, takve mogucnosti, tako vrijedni ljudi koji su uspjeli bez icije pomoci progurati proizvod – maline – u svedski COOP i samo ih treba malo podrzati, nista revolucionarno jer to sto je najteze su sami uspjeli. Dzaba sve ocito! Koliko god mislim da me ne moze iznenaditi, opet sam razocarana i iznenadjena nasim ponasanjem. Pa da barem na prozor nalijepe MI IMAMO CISTU PRIRODU I U NJOJ USPIJEVAJU NAJBOLJE MALINE, i to bi bilo nesto, a da ne govorim o drugim mogucnostima, bogatstvima, turizmu, itd… Kako da jedna Svedjanka zna bilo sta o BiH i njenim kvalitetnim proizvodima, kad nikome nije stalo do toga… Nije ona kriva.
Ustvari ne znam ni zasto sam ovo napisala – da istresem svoj bijes na nase ponasanje, ocigledno…
Da, ima proizvoda iz BiH i ovdje. Proizvode se u Hrvatskoj i nose naziv Travnicki sir itd, mogu se naci u svim marketima i to je super. Vecina ih je porijeklom iz Hrvatske jer je u EU i moze izvoziti. Nasa prilika, pored mozda jos vrlo uskog spektra proizvoda su maline, medjutim nema niko da kaze da je to proizvod koji raste pored cistih rijeka, zelenila i shuma, kvalitetan i zdrav…
Tako mala stvar, a tako velika. Moje otkrice da zivim 3 min od jedne teretane je uljepsalo cijelu sedmicu, mjesec, vjerovatno ce cijelu godinu, a nadam se i mene – ako nista, pripremiti za plazu 🙂
Uvijek sam imala periode kada sam disciplinivana u odlasku u teretanu i one kada nisam. Bez obzira koliko se trudim, taman kad krenu rezultati, tj. nakon neka 3-4 mjeseca, ja prestanem i tako opet. Imala sam srecu da treniram sa Sanjom sa naseg bloga – eh da vam je to vidjeti! Definitivno najbolji grupni treninzi i jedna od najpozitivnijih osoba koje sam upoznala.
Ovaj put sam htjela da pisem o prednosti zivljenja u ovako lijepom gradu.
Teretana koja izgleda kao nabolji wellness centar, sa bazenom, saunom i svim treninzima ukljucenim je san snova. Otkako sam je otkrila postajem ovisna. Prvi put u zivotu sam cula i za koncept negative training koji je smanjio broj ponavljanja i vjezbe se rade u dva smjera i napred i nazad postoji tezina, s tim da je nazad 40% teze. U tome je cijeli fazon i dovoljna je jedna serija. Ovako mozda djeluje da sam luda – ko jos voli trenirati, zato evo malo slika 🙂
